IT prekvalifikacija iskustva: Kako proći online testiranje i šta očekivati od obuke programiranja

Svako ko je bar jednom posetio domaće IT forume u poslednjih nekoliko godina, naišao je na lavinu pitanja, komentara i utisaka o državnom programu prekvalifikacije. Prijavilo se više hiljada kandidata, a samo mali procenat dobio je šansu da kroz intenzivne kurseve programiranja pokuša da promeni karijeru. U ovom tekstu, na osnovu stvarnih iskustava učesnika različitih faza, pokušaćemo da damo što jasniju sliku kako izgleda online testiranje, kroz koje faze se prolazi i šta zaista možete očekivati od obuke programiranja.

Šta je zapravo IT prekvalifikacija?

Program koji je privukao ogromnu pažnju javnosti predstavlja prekvalifikaciju u IT sektor finansiranu od strane Vlade Republike Srbije u saradnji sa Programom Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Osmišljen je kao kratkoročni pilot projekat sa ciljem da brzo doprinese ponudi talenata na tržištu rada. U prvoj fazi učestvovalo je 100 polaznika i 4 organizatora obuka, dok je u drugoj, daleko masovnijoj, planirano da još 900 polaznika prođe programerske kurseve. Na sajtu posvećenom ovom projektu sve je bilo detaljno objašnjeno, ali je u javnosti ostalo mnogo nedoumica.

Prijava je trajala nekoliko nedelja, a odziv je bio ogroman - prijavilo se oko 12.000 ljudi, dok je u prvi krug selekcije ulazilo svega 2.000 najboljih na rang listi. Već tada je postalo jasno da je konkurencija izuzetno jaka i da će samo oni koji su spremni da se istinski potrude imati realne šanse. Kao što je jedan od kandidata svojevremeno primetio: „prijavilo se 12.000 ljudi, a primaju samo 2.000 najboljih. Nisam neki optimista, ali pokušaću, nada umire poslednja.“

Prva faza: online testiranje - utisci i izazovi

Nakon što je konkurs završen, krenulo je testiranje za IT prekvalifikaciju. Kandidati su dobili mejlove sa uputstvima i linkom za pristup platformi. Testiranje se obavljalo isključivo onlajn, a preporuka je bila da se ne ostavlja za poslednji trenutak zbog mogućeg zagušenja servera. Većina je ipak čekala, što je dovelo do situacije da se u poslednjem danu testiralo nekoliko hiljada ljudi odjednom.

Sadržaj testa nije bio klasičan ispit znanja iz programiranja. Baš naprotiv - od kandidata se očekivalo da pokažu logičko rezonovanje, sposobnost uočavanja obrazaca, radnu memoriju i nivo znanja engleskog jezika. Sastavni delovi bili su:

• Engleski jezik - 20 pitanja osnovne gramatike i vokabulara, sa pragom prolaznosti;
• Numerički nizovi (ARR) - 31 zadatak sa nadovezivanjem brojeva, vremenski izuzetno ograničen;
• Sinonimi i antonimi (AL4D) - čak 80 reči gde se tražilo suprotno ili slično značenje;
• Zadaci sa tri rešenja (TVRD) - pronalaženje tačnog, delimično tačnog i netačnog odgovora;
• Odnosi između pojmova (ALF7NL) - klasične analogije tipa „nebo : plavo = trava : zelena“;
• Kutije sa simbolima (PS) - uočavanje razlike među sličnim grafičkim elementima;
• Trocifreni brojevi sa uslovima (TRIG) - rearanžiranje cifara pod zadatim pravilima;
• Upoređivanje imena (ONET) - prepoznavanje identičnih i različitih zapisa;
• Rotacija brojeva (SWAPSM) - menjanje mesta članova niza.

Većina kandidata istakla je da je test bio izuzetno naporan i iscrpljujuć. Jedna devojka je napisala: „radila sam test tri sata sa kraćim prekidima, baš sam se bila smorila i umorila. Kao da im treba profil kandidata koji je kao mali bio vunderkind.“ Mnogi su se žalili da je vreme za pojedine segmente prekratko, posebno za numeričke nizove gde je bilo potrebno uočiti obrazac u svega par desetina sekundi po zadatku.

Deo sa psihološkim upitnikom (UPITNIKM) dodatno je zbunjivao jer je na kraju prikazivao skor 0, što je kod mnogih izazvalo paniku. Kasnije se ispostavilo da je to bilo uobičajeno i da rezultati nisu tumačeni kao klasični poeni. Takođe, pojavio se i set pitanja o radnim stilovima i interesovanjima, gde su kandidati trebali da rasporede tvrdnje po prioritetima - od „odlaska na izložbe i pisanja pesama“ do „analize podataka i arhiviranja dokumenata“. Ono što je dodatno zbunjivalo je da se visok skor na „artistic“ pojavljivao čak i kod onih koji su te aktivnosti stavili na poslednje mesto.

Kako su tekli rezultati i rangiranje?

Nakon što su svi završili, na sajtu je objavljena rang lista - ali nije prikazivala apsolutne bodove, već procente u odnosu na osobu sa najboljim rezultatom. Prvoplasirani je imao 100%, a svi ostali su bili rangirani u odnosu na njega. To je izazvalo dosta polemike: „nemoguće je odraditi sve zadatke zbog vremenskog ograničenja, jedino ako taj prvi rangirani čovek nije robot.“ Šifre kandidata i inicijali dodatno su podgrejali sumnje u transparentnost.

Pored rang liste, detaljni rezultati su bili dostupni preko ličnog linka. Tu su se mogle videti brojke kao što su: deduktivno rezonovanje 97%, induktivno zaključivanje 41%, vizuelizacija 65%, matematičko rezonovanje 67%, brzina zatvaranja percepta 79%. Zatim interesovanja: realističan 89%, istraživački 61%, umetnički 38%, društveni 35%, preduzetnički 42%, konvencionalni 26%. Radne vrednosti: dostignuće 93%, uslovi rada 54%, priznavanje 76%, odnosi 98%, podrška 43%, nezavisnost 22%. Radni stilovi: upornost 40%, inicijativa 66%, saradnja 72%, briga za druge 75%, društvena orijentacija 80%, samokontrola 57%, tolerancija na stres 41%, prilagodljivost 20%, savesnost 41%, zavisnost 50%, pažnja na detalje 41%, nezavisnost 19%, liderstvo 88%, inovacije 87%. Kada se sve sabere, ukupno slaganje sa nečim što se smatra poželjnim profilom pokazivalo je, na primer, da je kandidat bio bolji od 97.86% drugih. S druge strane, oni koji su imali nizak skor na konvencionalnosti, a visok na umetničkim sklonostima, često su završavali daleko ispod crte.

Drugi krug selekcije: izbor škola i nove nepoznanice

Nakon prvog kruga, od 12.000 prijavljenih, dalje je prošlo 2.042 kandidata. Međutim, usledilo je novo iznenađenje - umesto ranije najavljivanih 900 mesta za obuku, sada ih je bilo samo 700 raspoređenih po gradovima. Beograd je dobio 490 mesta, Niš 80, Novi Sad 45, Čačak 33, Valjevo 20, Subotica i Zrenjanin po 16. Ovo smanjenje i geografska raspodela razbesneli su mnoge: „od 200 obećanih mesta u Novom Sadu spade na 45. I još od tih 45 samo 16 ima obezbeđenu praksu - to je više nego duplo manje od obećanog.“

Kandidati su dobili excel tabelu sa ponudama škola i morali su da pošalju spisak od tri želje. Među obrazovnim institucijama našli su se Elektrotehnički fakultet (ETF), Fakultet organizacionih nauka (FON), Metropolitan univerzitet, Škola računara CET, SEEICT, Link grupa i klasteri naprednih tehnologija u Vojvodini i Nišu. Svaka škola je imala svoj programerski kurs sa različitim tehnologijama: Java, .NET, JavaScript, PHP, C#.

Proces odabira u drugom krugu varirao je od škole do škole. Neke su organizovale novi test (logički, na engleskom) i intervju, dok su se druge oslanjale na motivacioni upitnik. Novosadski VOICT klaster je tražio da kandidati pre testa polože besplatne onlajn kurseve HTML-a i CSS-a i da sa ta dva sertifikata izađu na test. ETF je, sa druge strane, poslao primere zadataka među kojima je bio i onaj o rezervaciji bioskopskih karata - gde se tražilo ne samo rešenje, već i opširno objašnjenje logike. Mnogima je to bilo simpatično, ali i frustrirajuće: „je l’ treba da komplikujem ili ne? Ako uzmem sve faktore, onda ima razlike; ako gledam krajnji ishod, nema.“

SEEICT (Bit Technology) u Beogradu je za JavaScript kurs imao svoj pristup: prvo onlajn test sa pitanjima opšte informatičke pismenosti (npr. šta je operativni sistem, šta radi CPU), a zatim intervju za 120 najboljih sa ciljem da se odabere 60 visoko motivisanih. Jedan kandidat je podelio utisak: „pitali su me lično da li mogu da uzmem neplaćeno odsustvo tri meseca. Kad sam rekao da nemam pare da nadoknadim kurs ako odustanem, oni su navaljivali - kao, vi ste sigurno za to. Stekao sam utisak da je mnogo ljudi odbilo i sad hvataju koga stignu.“ Ugovor sa ovom i sličnim školama zaista predviđa obavezu vraćanja celokupne cene kursa (oko 2000 evra) u slučaju ranog napuštanja - sem ako se ne polaže ispit, ali se odsluša više od 90% časova.

Iskustva onih koji su prošli obuku: koliko vredi ceo program?

Na forumima su se, iako retko, javljali i oni koji su prošli slične prekvalifikacije u IT sektor iz prethodnih godina. Njihova svedočenja su prilično ujednačena i ne ohrabruju previše:

Drugi sagovornik, koji je već radio u IT-ju, izneo je sledeće: „Završio sam prekvalifikaciju i dobio ECDL sertifikat. Učili smo Excel i Word, mislio sam da će biti makroi i data science, ali su nas učili proste formule. To ne vredi ničemu. Moje obrazovanje nema veze sa IT-jem, ali sada radim u administraciji Linuxa i backendu. Ako neko hoće da se ozbiljno prekvalifikuje, neka koristi Courseru, edX, Udemy, Khan Academy - svi imaju besplatne kurseve. Posle toga se može tražiti praksa.“

Mnogi su se složili da je najveći problem što programerski kursevi od 3 do 6 meseci ne mogu proizvesti zapošljivog junior developera. Jedna iskusna programerka je objasnila: „Za programiranje je potrebno mnogo rada, truda i vremena. Nije realno da neko ko nije imao dodira sa kodom pohvata objektno-orijentisani pristup za mesec dana. Ja i dalje učim, iako radim - ovo je zanimanje gde ne prestaješ da učiš. Kurs može da ti da osnovu, ali većinu toga moraš sam, kasnije.“

Posebno je bio kritikovan model gde država subvencioniše privatne škole sa 1.500 evra po polazniku, dok sami polaznici plaćaju još 100 evra participacije. Pojedini su tvrdili da je to „čist lopovluk - umesto da povećaju broj mesta na državnim fakultetima ili direktno subvencionišu firme koje bi obezbedile praksu, pare idu kursadžijama.“ S druge strane, bilo je i branilaca: „za 100 evra, ako stvarno dobiješ mentorski rad i pristup projektima, to može da vredi. Pitanje je samo koliko su ti mentori stvarno posvećeni.“

Česta pitanja i nedoumice sa foruma

1. Da li je moguće da se test uradi za 100%?
Zvanično, gotovo niko ne može da reši sve zadatke - sami organizatori su to naglasili. Prvoplasirani na rang listi nema 100% tačnih odgovora, već je njegov rezultat uzet kao maksimum u odnosu na koji se porede ostali. Zato je izražavanje u procentima zbunjivalo.

2. Da li test zaista nema veze sa programiranjem?
Nema. U pitanju je procena deduktivnog, induktivnog i numeričkog rezonovanja, radne memorije i znanja engleskog. Organizatori su tvrdili da na taj način procenjuju potencijal, a ne postojeće znanje, jer je reč o prekvalifikaciji u IT sektor koja je namenjena ljudima iz potpuno drugih oblasti.

3. Šta znače skraćenice u rezultatima?
Tengma4 = engleski; ARR = numerički nizovi; AL4D = sinonimi/antonimi; TVRD = zadaci sa tri rešenja; ALF7NL = odnosi između pojmova; PS = kutije sa simbolima; TRIG = brojevi sa uslovima; ONET = upoređivanje imena; SWAPSM = rotacija brojeva. UPITNIKM je bio test ličnosti i tu su svi dobijali 0.

4. Da li se isplati prijaviti i proći kroz sve to?
Većina forumaša je zaključila da - ako već imaš posao i solidnu platu - ovaj program nije garancija za bolji život, ali ako si nezaposlen ili tražiš promenu, može da bude dobra odskočna daska. Najvažnije je, kažu, biti svestan da „kurs nije kraj već početak“ i da će biti potrebni meseci samostalnog rada nakon njega.

5. Kako odabrati programski jezik?
Na osnovu diskusija, najtraženiji programski jezici na tržištu u Srbiji trenutno su JavaScript (posebno uz React ili Angular), Java, Python, C# (.NET) i PHP. JavaScript dominira u web developmentu, Java i C# u enterprise aplikacijama i outsourcingu, dok Python raste u data science i backend segmentu. Savet je bio: ne juriti za trendovima, već izabrati jedan jezik, posvetiti mu se maksimalno, a kasnije se lako prelazi na druge.

Gde naći alternativu i kako nastaviti samostalno

Mnogi učesnici foruma koji nisu prošli selekciju - a bilo ih je na hiljade - nisu odustali od učenja. Podelili su resurse sa kojima su i sami krenuli:

• FreeCodeCamp - interaktivna platforma za HTML, CSS, JavaScript i frontend biblioteke;
• The Odin Project - kompletan open-source kurikulum za full-stack web development;
• CS50 (Harvard) - besplatni uvod u računarske nauke sa predavanjima na engleskom;
• edX, Coursera, Udacity - kursevi MIT-a, Stanforda i drugih univerziteta, često besplatni za sadržaj (plaća se samo sertifikat);
• Knjige - „Eloquent JavaScript“, „You Don’t Know JS“, „Automate the Boring Stuff with Python“;
• Youtube kanali - Traversy Media, Net Ninja, FreeCodeCamp kanal, regionalni autori.

Kao što je jedan iskusni programer napisao: „Ne treba vam niko da vam uzme novac da biste počeli. Sednite, zagrejte stolicu i kucajte kod - svaki dan. Za godinu dana, uz pomoć Stack Overflow-a i Gugla, možete napraviti portfolio koji će vam otvoriti vrata prakse.“

Zaključak: realna slika IT prekvalifikacije

Državni program prekvalifikacije za programera u Srbiji, iako sa plemenitim ciljem, naišao je na brojne prepreke u realizaciji. Od velikog interesovanja i haotičnog onlajn testiranja, preko netransparentnih rang lista i smanjenja broja mesta, do nedovoljnog obima obuke - utisci su podeljeni. Ipak, oni koji su prošli kroz program i ozbiljno mu pristupili, dobili su bar osnovu i kontakte. Oni koji nisu, pronašli su alternativne puteve.

Ključna poruka koja se provlači kroz sva IT prekvalifikacija iskustva jeste da nema čarobnog štapića. „Postati programer“ nije stvar jednog kursa, već posvećenosti i kontinuiranog rada. Državni projekat može da katalizuje proces, ali ne može da zameni hiljade sati kodiranja koje su neophodne da bi se postalo konkurentan na tržištu rada. U svetu gde se najtraženiji programski jezici menjaju, a poslodavci očekuju i teoretsko znanje i praktične projekte, svako ko razmišlja o prekvalifikaciji u IT sektor treba da računa na minimum godinu dana intenzivnog samostalnog učenja - sa ili bez formalne obuke.

Ako ste u procesu testiranja, ne očajavajte. Ispitivanja su više ličila na test inteligencije nego na proveru programerskog dara. Ono što sledi posle, ako dobijete priliku, zavisi isključivo od vas. A ako je ne dobijete - otvorene su vam sve one platforme koje su doprinele da programeri iz Srbije već godinama uspešno rade za inostrane klijente. Srećno!